Pre nego što vam dam odgovor na pitanje zašto osećamo strah od javnog nastupa, želim da se vratimo u daleku prošlost.
Negde na obodima afričkih savana, pre deset hiljada godina, naš predak se probudio ranije nego obično.
Nebo je bilo sivo, vazduh gust, a negde u daljini čulo se šuštanje. Nije znao da li je to lav ili vetar, ali je znao jedno . Ako pogreši, neće preživeti!
U tom trenutku, njegovo telo se pretvorilo u savršenu mašinu za preživljavanje. Srce počinje da ubrzano lupa, zenice su se raširile, krv se sjurila u gornje ili donje ekstermitete.
Bio je spreman. Da pobegne ili da se bori.
Taj mehanizam i danas živi u nama. Samo što danas, kada stanemo pred publiku, nema zveri. Nema ni opasnog neprijateljskog plemena koje želi da nam otme hranu, žene, decu.
Ali ima pogleda. Mnogo njih. I opet mi smo sami i nezaštićeni. Strah od javnog nastupa postaje stvarnost.
Strah koji smo nasledili
Kada govorimo pred drugima, naš mozak ne zna da je to bezbedno.
On reaguje kao da smo ponovo u savani.
Pred nama nije lav, već auditorijum. Ali on vidi isto: mnoštvo očiju koje nas posmatraju, mere, procenjuju.
U tim trenucima, mi postajemo izloženi.
Naš stomak i vrat ( delovi tela koji u prirodi znače ranjivost ) otkriveni su i izloženi ka brojnoj publici.
I telo to pamti. Oseća opasnost. Zato srce lupa, ruke se znoje, glas drhti. To nije slabost. To je biologija.
Strah od javnog nastupa ne mora nužno da znači problem sa samopouzdanjem. To je prirodni mehanizam zaštite, aktiviran nažalost u pogrešno vreme
Šta se dešava u telu kad govorimo pred drugima?
Kada stanemo pred publiku, amigdala (deo mozga koji detektuje opasnost) preuzima komandu. Ona aktivira reakciju „bori se ili beži“.
To znači da telo oslobađa adrenalin i kortizol, priprema se za fizičku akciju, a ne za govor. Mehanizam stresa i mod preživljavanja su aktivirani.
Neka istraživanja govore da je glosofobija (kako se stručno zove strah od javnog nastupa) visoko na drugom mestu najvećih ljudskih strahova, odmah iza straha od nepoznatog, čitaj smrti.
Ali danas u salama za sastanke ili pred kamerama nema lavova. Ali nema ni bežanja.
Sve što možemo jeste da stojimo i govorimo. To što osećamo kao „strah“ zapravo je energija koja nema gde da ode.
I zato mnogi govornici kažu da se osećaju „kao da će eksplodirati“. To je zapravo isti biološki proces koji bi nam, da živimo 10.000 godina ranije, verovatno spasao život.
Zašto nas strah „zaključa“?
Mozak ima tri glavna nivoa: reptilski (instinkt), limbički (emocije) i neokorteks (razmišljanje, govor, analiza).
Kada amigdala preuzme kontrolu, neokorteks se isključuje.
Drugim rečima, naš deo mozga koji govori, planira i formuliše rečenice više nije dostupan.
Zato se događa da zaboravimo tekst, da nam mozak „blokira“, da ne možemo da izgovorimo ono što znamo napamet. Može se manifestovati i sve bržim govorom jer mi zapravo želimo da pobegnemo sa te scene i svih tih očiju koje nas posmatraju.
To nije znak da ne znamo! To je znak da je mozak odlučio da je važnije preživeti nego objasniti.
Zašto su neki ljudi mirni, a drugi ne?
Postoje najmanje tri glavna razloga zbog kojih ljudi drugačije doživljavaju javni nastup i susret sa publikom.
-
Iskustvo i izloženost
Ljudi koji češće nastupaju uče njihov mozak da nema razloga za alarm. Mnogo puta su već preživeli i mozak ne prozivodi tako intenzivne gore navedene reakcije. Ako želite da naučite da plivate morate da skočite u vodu. Niko od nas nije naučio da pliva gledajući ili čitajući o tome. Isti je obrazac i sa javnim nastupom.
-
Samopercepcija
Ako sebe vidiš kao nekog ko mora biti „savršen“, pritisak je ogroman. Ako vidiš nastup kao priliku da podeliš znanje i preneseš poruku, pritisak nestaje. Radio sam sa mnogo ljudi koji su genijalni u svom poslu ali imaju strah od javnog nastupa i nesigurnost da to iznesu jer osećaju da neće biti toliko dobro koliko tu materiju zapravo zanju.
-
Fiziologija
Neki ljudi prirodno brže i intenzivnije reaguju na stres i imaju viši nivo adrenalina. To nije mana, to je predispozicija koja može postati snaga ako se pravilno kanališe.
Kako da ukrotimo lavove u glavi?
-
Promeni značenje
Umesto „osećam strah od javnog nastupa“, reci sebi „moje telo me priprema da dam sve od sebe“. Adrenalin koji osećaš nije neprijatelj. To je tvoje pogonsko gorivo.
To nije panika već je energija.
-
Diši pre nego što kreneš
Dubok dah resetuje simpatički nervni sistem. Kada udahneš duboko kroz nos i izdahneš duplo sporije, mozak dobija signal: bezbedan sam.
Jedan minut takvog disanja može da promene sve. Disanje je od izuzetne važnosti jer snabdeva i naš mozak dovoljnom količinom kiseonika te se tako smanjuje u mogućnpst da nam mozak blokira ili da zaboravimo ono što smo hteli da kažemo. Usled straha najčešće počnemo da dišemo plitko i to dodatno pojačava senzacije straha i neisugnosti.
-
Usmeri pažnju na publiku
Najveća greška je kada misliš o sebi. Kako izgledam? Kako zvučim? Šta ako pogrešim?
Moram ti reći da ukoliko nisi profesionalni govornik ili glumac publika i ne želi da ti budeš savršen. Žele da im preneseš korisnu poruku.
Prebaci fokus sa „kako ću ispasti“ na „kako mogu da pomognem“. To je trenutak u kome strah prelazi u povezanost.
-
Koristi telo da umiriš um
Zauzmi samopouzdani stav. Stopala na zemlji, ramena otvorena, pogled prema publici. I slobodno jedan snažan iskorak. Njime pokazuješ sebi i publici da se ne bojiš.
Kada telo zauzme položaj sigurnosti, mozak dobija informaciju da je sve u redu.
Psihologija prati fiziologiju.
-
Vežbaj izloženost
Nastupi nisu trenutak kada postaješ hrabar, već rezultat svih malih izloženosti pre toga. Pričaj u manjim grupama, snimaj se, vežbaj naglas.
Što više puta mozak nauči da „nema opasnosti“, to će manje reagovati i strah od javnog nastupa će se smanjivati.
Paradoks javnog nastupa
Zanimljivo je da većina ljudi koja se plaši javnog nastupa zapravo ima veliku potrebu da bude shvaćena i povezana sa drugima.
U suštini, javni nastup nije o nama. To je način komunikacije koji je najdublji oblik davanja.
Mi delimo ideju, znanje, emociju…
A to možeš samo ako dozvoliš sebi da budeš vidljiv. I to je ono što naš mozak najviše mrzi jer u vidljivosti leži ranjivost.
Ali upravo tamo, u toj ranjivosti, počinje autentičnost.
Ne možeš inspirisati ako se kriješ. Ne možeš se povezati ako se štitiš.
A javni nastup jeste upravo to, trenutak kada si izložen, otvoren, iskren.
To je suština komunikacije: dati deo sebe bez garancije da će biti prihvaćen.
I upravo zbog toga publika te tada najviše poštuje.
Ljudi ne veruju savršenima. Ljudi veruju stvarnima.
Kako da prepoznaš da napreduješ?
Znak da savladavaš strah nije kad nestane trema, već kad naučiš da je koristiš.
Kada ti ruke zadrhte, ali ti nastaviš. Kada ti glas zatreperi, ali ne odustaneš.
To nije slabost. To je dokaz da si živ, prisutan i hrabar.
Tvoj mozak još uvek misli da živi na afričkoj savani.
I svaki put kada staneš pred publiku, on ti govori: „Pazi! Gledaju te!“
Ali ti znaš bolje. Znaš da u publici nisu lavovi (možda samo ponekad poneka hijena).
To su ljudi baš kao ti. I ako im se obratiš iz srca, oni će te čuti.
A onog trenutka kada naučiš da stojiš mirno pred lavovima znaćeš da si pobedio i najvećeg neprijatelja svake komunikacije: strah od sebe samog.
Ukoliko osećaš strah od javnog nastupa ili te obuzima osećaj treme koji je često parališući, možeš zakazati besplatne konsultacije. Dobićeš mnogo besplatnih saveta kako da strah od javnog nastupa postane prošlost.
