Lakše je napisati pitanje Zašto lako odustajemo od svojih ciljeva? nego dati odgovor.
Ipak ovo pitanje zanimalo je i mnoge naučnike i istraživače pa danas preciznije nego ranije možemo odgovoriti na pitanje iz naslova.
Zaista, zašto lako odustajemo od ciljeva koje smo sami postavili?
Hajde da krenemo od početka.
Homo sapiens hodao je beskrajnim prostranstvima, tražio vodu, hranu, sigurno mesto za odmor. Njegovi ciljevi nisu bili „istrčati polumaraton“, „pročitati 30 knjiga godišnje“ niti „raditi na sebi“.
Njegovi ciljevi bili su mnogo jednostavniji: Preživeti dan i sačuvati energiju!
Ako bi se zatrčao za svakom idejom, svakim zvukom, svakom mogućom nagradom ne bi dugo opstao. Telo i mozak su evoluirali da biraju najsigurniji, najpredvidljiviji i energetski najštedljiviji put.
U prirodi, nepotrebna ambicija potencijalno je koštala života.
Danas, desetine hiljada godina kasnije, više nemamo sabljozube tigrove i neprijateljska plemena. Ali naš mozak najplastičnije rečeno to baš i ne zna.
On nas i dalje štiti. Danas ne od predatora ali da od rizika, neizvesnosti, napora, promene i mogućeg neuspeha.
Kad postavimo cilj, mi mislimo da se borimo protiv lenjosti.
A zapravo se borimo protiv duboko ukorenjenog biološkog sistema koji je programiran da nas sačuva.
Zato često odustajemo.
Ne nužno zato što smo slabi.Nego zato što smo evolutivno dizajnirani da preživimo.
Prava igra počinje onda kada naučimo da „prevarimo“ taj stari, oprezni deo mozga… i da ga ubedimo da rast nije pretnja već prednost.
Dolina razočaranja: groblje ljudskih ciljeva
Da bi mehanizam bio jasniji iskoristiću prikaz i ideju o kojoj piše Džejms Klir u svojoj popularnoj knjizi ,,Atomske navike”.
Zamislite da se na stolu ispred vas nalazi posuda sa kockama leda. Temperatura u prostoriji je -5C. Led ostaje u čvrstom stanju i ništa se ne manja. A onda polako počinjete da zagrevate prostoriju. Temperatura raste i sada je -4C.
I dalje se ne dešava ništa. Dalje dolazi na -3, potom -2, pa -1. Led je i dalje u istoj formi. A onda temperature prelazi u plus. I led tada počinje da se topi.
Pitanje je da li se led otopio zbog tog prelaska iz 0 na +1 ili zbog svih prethodnih povećanja temperature? Pitanje zvuči pomalo filozofski i u rangu je onog
,,Da li je kamen polomljen zbog 123. udarca kamenorzca ili zbog svih prethodnih 122?”
Međutim ova priča je dobra metafora koja pokazuje jednu važnu pouku u razumevanju naše teme ,,Zašto lako odustajemo od svojih ciljeva”?
Na slici 1 možete videti grafikon koji pokazuje kako naš mozak očekuje da napredujemo ka postizanju cilja. Naša predikcija je da je to jedan linearni rast.
Ono što se u stvarnosti dešava zapravo je grafikon 2. Na njemu možete videte da od kada postavimo neki cilj i želimo da ga postignemo npr. naučiti novi strani jezik, otpočeti sopstveni biznis, izgraditi mišićavo telo… na početku se ne dešava gotovo ništa. Poznato nam je da nakon 5 naučenih reči ili sat vremena u teretani ne možemo ostvariti rezultate.
Naš mozak ih ipak očekuje jer ulaže napore i kognitivnu energiju.
Zelena strelica na ovom grafikonu ukazuje na jedan deo koji se naziva DOLINA RAZOČARANJA. To je vreme i prostor u kome najveći broj ljudi odustaje.
Ova doline je groblje ljudskih snova i ambicija. Baš u njoj često ostavljamo svoje želje i postavljene ciljeve.
Mozak jednostavno odluči da je taj put izuzetno trnovit i težak i ne odgovara osnovnim postulatima preživljavanja.
Pročitali ste neku dobru motivacionu knjigu. Obećali sebi da od sutra menjate sve, budite se narednog jutra. Počinjete sa meditacijom, laganim treningom, izbacujete nezdravu hranu, mislite pozitivno… I nakon nekoliko dana vraćate se na staro. Pomalo razočarani ali ipak nastavljate da živite po starim obrascima.
Ako vam ovo zvuči poznato, onda ste se našli na nestabilnom polju doline razočaranja.
Ipak neki ljudi je uspešno pređu, i kao što na grafikonu vidite nakon nekog vremena uspeh i rezultati kreću da eksponencijalno rastu.
Naša inicijalna biološka očekivanja i relan scenario su ovde u raskoraku.
Zašto motivacija nije dovoljna?
Često pravimo još jednu grešku. To je oslanjanje na motivaciju. Očekujemo da budemo motivisani svakoga dana dok ostvarujemo ciljeve. A onda se prosto jednog jutra probudimo i osećamo se potišteno, neproduktivno i daleko od visoke motivacije za postizanje cilja.
Sutra se desi još jedan takav talas, to je ponekad i malo duži period. Neki ljudi ga prevaziđu, neki odustaju.
Navike kao biološki odgovor na ljudsku slabost
Ako je mozak programiran da štedi energiju i izbegava neizvesnost,
onda naš put napretka ne ide kroz borbu protiv njega već kroz saradnju s njim.
Tu na scenu stupa moć navika.
Navika je automatizovani oblik ponašanja koji mozak stvara kako bi uštedeo energiju. Svaka radnja koju ponavljamo dovoljno puta prelazi iz svesnog dela mozga (neokorteksa) u bazalne ganglije, deo zadužen za automatizme.
To znači da kada nešto postane navika više ne zahteva volju, motivaciju ni disciplinu.
Zato Džejms Klir u „Atomskim navikama“ kaže:
„Ne rasteš do nivoa svojih ciljeva, već padaš do nivoa svojih sistema.“
Drugim rečima ciljevi su rezultat, navike su proces.
Ako želimo promenu, ne treba da jurimo rezultat, već da dizajniramo svakodnevicu
Mala pobeda svakog dana
Klir govori o principu „1% napretka svakog dana“. Ako se svakog dana poboljšaš samo za 1%, na kraju godine bićeš gotovo 37 puta bolji nego na početku.
Zvuči neverovatno, ali matematika to potvrđuje.
Ipak, isto tako, ako svakog dana nazaduješ samo 1%, na kraju godine gotovo da nećeš prepoznati sebe. Navike ne rade uvek za nas. One jednostavno rade. Na nama je da ih oblikujemo.
Sistem umesto cilja
Postaviti cilj „želim da naučim nemački“ je lako. Ali sistem koji to podržava izgleda ovako:
- svakog jutra 10 minuta slušam podcast na nemačkom sa englskim titlom,
- zapisujem tri nove reči,
- svake srede uveče pročitam jednu vest na nemačkom i istražujem nove reči…
Kada akcija više ne zahteva odluku otpor se smanjuje ili potpuno nestaje.
I to je trenutak kada prolazimo kroz Dolinu razočaranja i dolazimo do vidljivog rezultata.
Za kraj
Odustajemo od ciljeva jer tražimo velike promene odmah. A mozak, koji je evolucijski naučen da preživi, ne voli ništa što deluje naglo, teško i nepoznato.
Ali male, dosledne akcije ga ne uplaše. One prolaze ispod radara njegovih odbrambenih mehanizama. I upravo kroz njih mi gradimo novu verziju sebe.
Nije problem u tome da nemamo dovoljno motivacije.
Problem je što nismo naučili da zakonima evolucije pariramo sistemima.
Navike su naša šifra za to. I svaki put kad je upotrebimo prepisujemo kod sopstvene budućnosti.
Naš trening Proaktivnost i motivacija daje detaljne odgovore i alate za uspešan odgovor na ovo pitanje.
