Da li često čitate horoskop? Možda volite da gledate u šolju kafe ili slušate tumačenja natalne karte kako biste saznali šta vas čeka u budućnosti? Koliko zapravo verujete u ta predviđanja? Da li vam se ikada dogodilo da neko proročanstvo bude zapanjujuće tačno?
Ali pravo pitanje nije da li su predviđanja tačna, već koliko naša vera u njih utiče na naš život.
Teorija samoispunjujućeg proročanstva nam objašnjava da kada čvrsto verujemo da će nam se nešto dogoditi – bilo dobro ili loše – naš um, misli i postupci nesvesno počinju da oblikuju realnost tako da se to zaista i dogodi.
Ako očekujemo neuspeh, postajemo nesigurni, povlačimo se i ne prepoznajemo prilike koje bi mogle promeniti situaciju. Strah nas blokira, pa ne tražimo rešenja, već potvrdu svojih negativnih očekivanja. Suprotno tome, kada verujemo u pozitivan ishod, naš um je fokusiran na uspeh, tražimo mogućnosti i donosimo odluke koje nas vode ka njemu.
Zašto uvek tražimo potvrdu svojih uverenja – čak i kada nam štete?
Zamislite da nosite naočare sa staklima obojenim u plavo. Gde god da pogledate, svet će vam izgledati plavičasto. Ali da li je svet zaista takav ili je to samo način na koji ga vi vidite?
Naš mozak funkcioniše na sličan način – ono u šta verujemo oblikuje način na koji doživljavamo stvarnost. Bez obzira na to da li su ta uverenja tačna ili ne, korisna ili štetna za nas, mi nesvesno tražimo dokaze koji ih potvrđuju. Ovo se dešava iz nekoliko psiholoških i neuroloških razloga.
- Mozak voli sigurnost – čak i kada nas košta
Naš mozak je „programiran“ da izbegava neizvesnost jer je ona evolutivno bila povezana sa opasnošću. Pre hiljadama godina, kada su naši preci morali da odluče da li je bezbedno otići u šumu po hranu, neizvesnost je značila rizik – možda tamo vreba predator. Zato je mozak razvio mehanizam koji mu pomaže da traži poznate obrasce i potvrdu onoga što već veruje, umesto da istražuje nepoznato.
Mozak je kao GPS koji ne voli „račvanje puta“. Kada se nađemo pred nepoznatom situacijom, naš um radije bira stari, poznati pravac – čak i ako taj put vodi u ćorsokak.
- Kognitivna pristrasnost – kako sami sebe ubeđujemo u „istinu“
Mozak prirodno filtrira informacije kako bi održao konzistentnost uverenja. Ovo se naziva potvrdna pristrasnost. Kada verujemo u nešto, selektivno primamo informacije koje to potvrđuju, a ignorišemo ono što nam ne odgovara.
Ako neko veruje da „ljudi nisu pouzdani“, on će se sećati samo onih situacija kada su ga izneverili, a ignorisati sve one trenutke kada su mu pomogli.
Mozak je kao advokat – ne traži istinu, već dokaze da podrži ono što već „zastupa“.
- Strah od promena – zašto ostajemo u zoni poznatog, čak i kada nam škodi?
Svaka promena zahteva napor i donosi neizvesnost, što mozak ne voli. Neuronske veze koje koristimo svakodnevno jačaju, dok one koje retko koristimo slabe. To znači da ako godinama verujemo u nešto – bilo to „ja nisam talentovan“ ili „sve je protiv mene“ – naš mozak gradi autoput tih misli.
Ako neko odmalena veruje da nije dobar u matematici, njegov mozak se neće truditi da izgradi nove neuronske veze potrebne za savladavanje matematike. Umesto toga, osoba će izbegavati matematiku, čime će nesvesno potvrditi svoje početno uverenje.
Naša uverenja su kao utabane staze u šumi – što ih češće koristimo, to su one jasnije i lakše za prolazak. Ali ako želimo novu stazu, moramo biti spremni da probijamo kroz gustu vegetaciju.
Da li sudbinu pišemo sami?
Zamislite osobu koja veruje da je neuspešna i da nikada neće pronaći dobar posao. Ona se zbog toga manje trudi, nesigurna je na razgovorima za posao i ne prepoznaje prilike koje bi joj mogle doneti uspeh. Na kraju zaista ostane bez željenog posla, čime potvrđuje svoje početno uverenje.S druge strane, neko ko veruje u svoj uspeh zrači samopouzdanjem, preuzima inicijativu i ne odustaje lako. Takva osoba se ističe, privlači bolje prilike i na kraju ostvaruje ono što je zamislila.
Zato neka proročanstva mogu se obistiniti ne zato što su sudbinski zapisana, već zato što mi sami nesvesno radimo na njihovom ostvarivanju.
Kako da preokrenemo ovaj proces u svoju korist?
Dobra vest je da mozak može da se menja – zahvaljujući neuroplastičnosti, sposobnosti mozga da stvara nove veze i obrasce razmišljanja.Možemo naučiti da koristimo samoispunjujuće proročanstvo u svoju korist. Ključ je u tome da se fokusiramo na pozitivna očekivanja i da verujemo u sopstvenu sposobnost da oblikujemo svoju budućnost.
Preispitajte svoja uverenja. Kada primetite da razmišljate u određenom obrascu, zapitajte se: „Da li postoji dokaz i za suprotnu tvrdnju?“
Budite otvoreni za nove informacije. Čak i ako vam nešto ne odgovara, poslušajte suprotnu stranu – možda otkrijete nešto korisno.
Vežbajte pozitivna očekivanja. Ako se stalno fokusirate na neuspeh, pokušajte da namerno tražite dokaze za svoj uspeh. Što više vežbate novi način razmišljanja, to će vaš mozak lakše prihvatiti promenu.
Ne dozvolite da vas strah blokira. Umesto da očekujete loš ishod, zapitajte se: „Šta mogu da uradim da ovo završi kako želim?“
Delujte u skladu s pozitivnim očekivanjima. Ako verujete da možete postići uspeh, ponašajte se kao da je to već realnost – trudite se, učite, budite otvoreni za prilike.
Na kraju, mozak nije naš neprijatelj – samo voli da štedi energiju i bira poznate puteve. Ali ako mu damo novi pravac, on će nas rado pratiti. Dakle, koje uverenje birate da potvrđujete danas?
Sledeći put kada čujete neko predviđanje, zapitajte se: da li će vas to ograničiti ili inspirisati? Možda sudbina nije u rukama proroka, već u vašim mislima i postupcima. Na kraju, ono u šta verujemo – to i postaje naša realnost.
Ana Karadžić
diplomirani psiholog i psihoteraupet pod supervizijom
