Možda ste čuli da se strah od javnog nastupa po svom intenzitetu pozicionira odmah posle straha od smrti.
Prvi korak u prevazilaženju ovog problema je razumevanje zašto se taj parališući strah uopšte javlja.
Trenutak kada stanete pred sve te ljude, koji vas gledaju sa očekivanjem da se informišu, zabave i inspirišu, deluje tako blokirajuće.
Šta se zapravo dešava sa percepcijom i emocijama govornika u tom trenutku?
Važno je zapamtiti da je anksiozna reakcija normalna, životno važna reakcija na pretnju. Kada opažamo opasnost, naša tela velikom brzinom stvaraju adrenalin koji nas priprema da reagujemo u opasnim situacijama. Klasični odgovori su „borba“ (direktno suprostavljanje izvoru straha) ili „bekstvo“ (bežanje od ili izbegavanje izvora straha), dok je „zamrzavanje“ (fizička ili mentalna nepokretnost) treća moguća reakcija. Kada se suočimo sa pretnjom, osećamo strah i naš mozak i telo se spremaju da se nose sa njom. Naš mozak razmatra najgori mogući scenario, a telo se priprema da izađe na kraj sa njim – disanje se ubrzava da bi se obezbedilo više kiseonika, otkucaji srca se ubrzavaju da bi doveli kiseonikom bogatu krv do ključnih mišića, znojne žlezde postaju aktivne da bi osvežile telo tokom aktivnosti i krv se preusmerava sa kože ka unutrašnjosti tela, što može rezultirati neprijatnim senzacijama i bledilom.
Anksiozna reakcija je normalan i u velikoj meri nesvesan proces koji se redovno dešava kod svih nas. Anksioznost postaje problem onda kada je normalna reakcija prenaglašena, ili kada se dešava u odsustvu prave pretnje.
Način na koji osoba interpretira događaje determiniše njene reakcije.To
znači da dva pojedinca mogu biti u potpuno istim situacijama, ali da anticipiraju različite
posledice i da, stoga, reaguju na različine načine.
Zamislite dva muzičara koji čekaju da počne koncert:
Prva muzičarka je prepuna straha: plaši se da će pogrešiti ili da publika neće biti
prijateljski nastrojena. Oseća se napeto, srce joj ubrzano kuca i zaključuje da su
to loši znaci. To dodatno podriva njeno samopouzdanje. Drugi muzičar se raduje
prilici da nastupa i očekuje da će to biti prijatno iskustvo. Oseća se napeto, srce
mu ubrzano kuca i zaključuje da će mu to dati energiju neophodnu za nastup.
Dakle, u identičnoj situaciji, prva muzičarka brine i interpretira svoju reakciju
kao lošu stvar, dok je drugi muzičar uzbuđen i pretpostavlja da će njegove fizičke
reakcije biti korisne.
Da li ste i vi imali slična opažanja kao u ovim primerima, u vašim životnim okolnostima?
U prvom primeru primećujemo preplavljujući strah koji nam dodatno otežava da pokažemo najbolju verziju sebe u datom trenutku, dok u drugom primeru vidimo kako podstičuća trema može imati motivišuće dejstvo na naš performans.
Osnovna razlika između ove dve osobe je zapravo način na koji opažaju i evaluiraju datu situaciju ili događaj. Kada je reč o javnom nastupu, najčešće uverenje koje nas uvodi u preplavljujuću anksioznost je iracionalno uverenje da ćemo se osramotiti pred publikom, tako što ćemo otkriti neku svoju slabost i na taj način ugroziti sliku koju drugi imaju o nama. Javni nastup je svako izlaganje pred više od dve osobe u kojoj se izlažemo njihovoj proceni.
Uobičajena posledica izraženog straha od javnog nastupa jeste odlaganje ili potpuno izbegavanje izloženosti proceni drugih. Skloni smo da odlažemo pripremanje prezentacije, izlazak na ispit, telefonski poziv, susret za koji očekujemo da će biti neprijatan, odlaske na razgovore za posao itd. Ukoliko pak ne odlažemo, već smo primorani da se izlažemo, često se dešava da izlaganje bude loše, jer se ljudi suviše fokusiraju na simptome stresa koje osećaju, pokušavajući da ih kontrolišu.
Jedini lek je odustajanje od iracionalnih ideja koje nas vode u paniku, izbegavanje ili odustajanje.
Odustaje se od ideja o savršenosti nastupa, sopstvenoj nepogrešivosti, ideje da ljudi moraju da budu oduševljeni i da nipošto ne smemo da se osramotimo. Zadržavamo svoju želju, ali odustajemo od zahteva da mora da bude tako i nikako drugačije. Znači, VOLELA bih da ostavim dobar utisak na prezentaciji, ali NE MORAM (već se tako nešto i dešavalo), i bolje je za mene da to prihvatim i živim sa tim.
RACIONALNO EMOCIONALNA BIHEJVIORALNA (REBT) teorija nas vodi kroz ABC model rešavanja problema kako da odustajemo od obezvređivanja sebe ako nismo zadovoljni nekim našim ponašanjem ili postignućem. Neuspeh je samo dokaz da nismo uspeli ovaj put, ali ne i da smo gubitnici, nesposobnjakovići ili potpuno nekompetentni. Takvim načinom razmišljanja preplavljujući strah menjamo u motivišuću i podstičuću tremu, a samim tim povećavamo efikasnost našeg ponašanja i postignuća.
