Dihotomija „MI protiv ONI” nije nova. Ona je deo naše ljudske prirode. Od početka civilizacije ljudi se udružuju u grupe kako bi preživeli, osvojili teritoriju ili jednostavno – pronašli osećaj pripadanja.
Ipak ovu paradigmu postavlja Henri Tajfel pionira teorije socijalnog identiteta, tokom 1970-ih godina.
Ova teorija objašnjava kako ljudi definišu sebe kroz pripadnost određenoj društvenoj grupi, a zatim razvijaju osećaj superiornosti i pristrasnosti u korist te grupe („ingroup“), često na štetu druge grupe („outgroup“).
Kroz eksperimente (naročito njegov čuveni minimal group paradigm), Tajfel je dokazao da čak i kada ljudi budu proizvoljno raspoređeni u grupe, vrlo brzo razvijaju favorizovanje „svoje grupe“ i osećaj da su oni bolji ili vredniji od članova „druge grupe“.
I danas, u eri u kojoj komunikacija povezuje ljude brže nego ikada ranije, ova podela se ne smanjuje. Naprotiv, ona postaje sve izraženija.
Bilo da je reč o odnosima među timovima u kompaniji, konkurenciji na tržištu, ili političkoj sceni u svetu i Srbiji – dinamika „MI protiv ONI” često dominira narativom.
Ona kreira konflikte, udaljava saradnike i kolege, polarizuje društvo i na samom kraju smanjuje šanse za pravi napredak i razvoj.
Zašto se ovo dešava?
Kao stručnjak za komunikaciju, često svedočim kako se ova dihotomija namerno pojačava da bi se konsolidovala moć, mobilisala grupa ili ojačao identitet. U kompanijama vidim timove koji se međusobno optužuju umesto da sarađuju; vidim konkurente koji troše više energije na omalovažavanje rivala nego na sopstveno unapređenje; u političkom prostoru vidim lidere koji grade sopstveni narativ isključivo kroz protivljenje drugima, umesto kroz pozitivnu viziju.
I nažalost ovo daje kratkoročne rezultate. Ljudi se polarizuju i mobilišu, često slepo optužuju druge i potvrđuju time svoju vrednost.
Posledica?
Hroničan sukob, zastoj u inovacijama, stres i iscrpljenost.
Na nivou društva, podeljenost, nepoverenje i ozbiljna društvena kriza.
Gubici su svakako ogromni: od finansijskih i poslovnih, preko kreativnih i intelektualnih, pa sve do ličnih i emocionalnih.
Rešenje nije u ukidanju različitosti jer one su bogatstvo i tekovina demokratije.
Jedino rešenje je u promeni narativa. U stvaranju kulture dijaloga, saradnje i razumevanja.
„MI” i „ONI” ne moraju biti neprijatelji. Oni mogu biti rivali koji se poštuju, različiti timovi koji sarađuju, političke opcije koje se dopunjuju.
Na kraju, najbolja komunikacija nije ona koja pobeđuje u svađi, već ona koja gradi mostove između „NAS” i „NJIH”.
Ona koja prepoznaje da smo svi deo jednog mnogo većeg „MI”.
Kako da izbegnemo ovu zamku?
- Negujmo empatiju i razumevanje.
- Tražimo ono što nas spaja, a ne razdvaja.
- Fokusirajmo se na zajedničke ciljeve i saradnju umesto na pobedu po svaku cenu.
- Kreirajmo kulturu dijaloga umesto kulture sukoba.
Važno je da ovo razumemo sada jer svaki sledeći korak zavisi upravo od toga kako ćemo komunicirati.
A to je nešto što zavisi od svih nas. I od njih. U stvari – OD NAS!
Podsetnik za kraj jer kao ljudi često smo skloni zaboravu.
Mi I ONI dovelo je do ubijanja najbližih komšija i prijatelja na prostoru bivše Jugoslavije.
Mi I ONI krije se iza najmonstruoznijih zločina tokom Drugog svetskog rata.
MI I ONI danas postaje sve jače u Evropi, na bliskom istoku,u Americi.
Svaki sledeći put kada bilo ko počne rečenicu sa ONI SU KRIVI ZA… Znajte da je u pozadini uvek neki MI identitet.
