Pre nekoliko meseci prijatelj mi je ispričao kako je svakog ponedeljka ujutru imao isti ritual.
Ustajao bi ranije nego inače, išao dužim putem do posla i pravio krug oko zgrade pre nego što bi ušao. Ne zato što je voleo šetnju, već zato što je pokušavao da odloži neizbežno.
Susret sa šefom zbog koga mu se želudac stezao svakog ponedeljka.
Nije bilo vikanja. Nije bilo otvorenih uvreda. Samo napeta tišina, pasivna agresija, sarkazam koji se uvlači pod kožu i mikromenadžment do granice ludila.
Klasična toksična kombinacija, autoritet koji zna da kontroliše ali ne zna da vodi.
Mnogi od nas nemaju luksuz da samo daju otkaz i odu. Kredit, porodica, karijera… Zato pravo pitanje nije da li imaš toksičnog šefa, već šta možeš da uradiš dok si pod njegovom (ili njenom) kontrolom?
U ovom tekstu ću proći kroz pet konkretnih saveta koji ti mogu pomoći da ostaneš pribran, zaštitiš sebe i komuniciraš pametno, čak i kada se osećaš kao da si u minskom polju svakog dana.
Prva stvar koju moraš da naučiš je da ne moraš da učestvuješ u svakom emotivnom talasu koji ti se pošalje.
Zvuči jednostavno ali nije jer toksični šefovi igraju upravo na tu kartu. Gledaju kako reaguješ. Da li se povlačiš, da li se pravdaš, da li se nerviraš? Svaka tvoja emotivna reakcija im daje osećaj kontrole.
Zato je ključno da vežbaš unutrašnju distancu. Nije tvoj zadatak da ih popraviš. Tvoj jedini zadatak je da se ne polomiš iznutra dok si izložen nečijoj nezrelosti i nedostatku emocionalne inteligencije.
Emocionalna distanca nije ignorisanje već svestan izbor da zadržiš mir iako bi sve u tebi da reaguje.
Jedna učesnica na treningu mi je ispričala da je sebi bukvalno zalepila malu nalepnicu na ekran sa natpisom:
„To je njegov haos, ne moj.“
To ju je svaki dan podsećalo da ono što joj šef govori nije nužno istina o njoj već istina o njemu.
Njegov stres. Njegov ego. Njegov stil kontrole.
Njena odgovornost je bila da prepozna granicu između onoga na šta može da utiče i onog što treba da odbije.
Vežbaj da zastaneš pre nego što odgovoriš. Diši! Posmatraj! Ponekad je najjača stvar koju možeš da uradiš da ne kažeš ništa dok ne povratiš samokontrolu.
Postavljanje granica bez reči „ne“
Česta zabluda je da granice moraš da braniš kao na barikadama. Ne moraš. Najjače granice se često postavljaju bez sukoba ali kroz dosledno ponašanje.
To znači da tačno znaš dokle ide tvoj posao i gde počinje zloupotreba. To znači da kada ti se peti put zatraži nešto u pet do pet, ti ne ulaziš u dramu, već mirno kažeš:
„Mogu to da završim sutra do 10. Ako je hitno, moramo da pogledamo šta može da se pomeri.“
Granice nisu tvrdoglavost već jasna poruka :
Poštujem sebe dovoljno da se ne savijam svaki put kad neko podigne obrvu.
Imam još jedan zanimljiv primer koji sam čuo od klijenta.
Njegov šef je imao običaj da svakog petka oko 16:30 pošalje ,,hitnu molbu!”.
Prvo je besneo, pa pokušavao da objasni, pa se posle osećao loše jer je bio nekooperativan. Onda je promenio taktiku i svaki put kad stigne takva poruka, slao je odgovor:
„Video sam, zahvaljujem. Biće prioritet u ponedeljak.“
Bez izvinjavanja. Bez defanzive. Samo profesionalna, jasna poruka. Posle tri puta njegov šef je prestao da šalje poruke u to vreme.
Granice ne moraš da javno objavljuješ dovoljno je da ih dosledno živiš.
Pitanja su tvoj štit
Jedna od najčešćih grešaka kada komuniciramo sa toksičnim šefom je da odmah uđemo u defanzivu. Počnemo da se pravdamo, objašnjavamo, povlačimo ili u pokušaju da se zaštitimo, planemo.
Problem je što svaki od tih odgovora zapravo daje moć drugoj strani. Reaguješ na njihova pravila, u njihovom ritmu, i pod njihovim pritiskom.
Zato je dobar savet da kada se nađeš u toj situaciji koristiš pitanja. Ne mislim na pitanja kao vid pasivne agresije.
Na raspolaganju su ti uvek jasna i smirena pitanja koja menjaju dinamiku
komunikacije.
Primera radi, ako ti šef kaže:
„Ovo je loše odrađeno. Očekivao sam više od tebe.“
umesto da uđeš u paniku ili raspravu, odgovori:
„Šta konkretno bi po Vašem mišljenju trebalo da se uradi drugačije?“
Time radiš dve stvari:
Prvo, teraš ga da pređe sa optuživanja na suštinu.
Drugo, ostaješ u komunikaciji ali ne prepuštaš kontrolu.
Veština postavljanja pitanja je tiha psihološka igra kojom preuzimaš inicijativu. Umesto da braniš sebe, ti pomeraš fokus. A to često čini razliku između osećaja bespomoćnosti i osećaja da ipak imaš neku kontrolu.
Zapisuj situacije koje se dešavaju
Jedan od najmudrijih poteza koji možeš da napraviš jeste da beležiš toksične situacije. Ne moraš da vodiš dnevnik u Wordu od sto strana, dovoljno je da imaš jedan dokument ili notes gde zapisuješ ključne interakcije koje odstupaju od profesionalnog ponašanja.
Ne moraš ni da dramatizuješ već samo zapiši fakte:
„15. februar – sastanak, pred tim mi rekao da sam ‘izneverio očekivanja’ bez konkretizacije. Nakon sastanka rekao da je ‘samo testirao pritisak’.”
Zašto da ovo radiš?
Prvo, zbog sebe. Kada pišeš, smanjuješ tenziju u glavi. Dodatno, ne preuveličavaš, jer vidiš crno na belo šta se zaista dešava.
Drugo, ako ikada dođe do razgovora sa HR-om, pravne situacije, ili ti jednostavno bude prekipelo i odlučiš da odeš, imaćeš istoriju koja daje kredibilitet tvom iskustvu.
Ljudi često misle da ako nema fizičkog nasilja ili vikanja nije „dovoljno loše“. Ali toksičnost se najčešće odvija u zoni nijansi. A nijanse se najbolje hvataju kad ih zapišeš.
Dokumentovanje nije paranoja. To je oblik lične zaštite koji svako od nas ima na raspolaganju.
Ne traži priznanje tamo gde ga nema
Ovo je možda najteža stvar.
Prestani da očekuješ pravdu od nekoga ko nije sposoban da bude pravedan. Neće ti se izviniti.
Neće te pohvaliti.
Možda nikada neće priznati da si u pravu, čak i kad jesi. I to nije tvoj poraz. To je njegova granica.
Što pre to prihvatiš to brže prestaješ da trošiš energiju pokušavajući da zadobiješ nešto što taj čovek jednostavno ne ume da pruži.
Na kraju dana, ovaj tekst nije o njima.
O toksičnim šefovima će uvek biti priča. Neki viču, neki ignorišu, neki manipulišu kao da su prošli obuku kod Netflix negativaca.
Ali tvoj pravi posao nije da ih “središ”. Tvoj posao je da sačuvaš sebe dok si u sistemu koji te ne poštuje. Da komuniciraš pametno, umesto impulsivno.
Možda ne možeš odmah da odeš. Možda ne možeš da ga promeniš. Ali možeš da upravljaš sobom.
I to je početak svake promene koja zaista traje.
