U psihologiji se često istražuje pitanje koji faktor ima veći uticaj na razvoj ličnosti i ponašanja – nasleđe (genetika) ili okruženje (sredina). Međutim, većina stručnjaka se slaže da je ovo kompleksno pitanje i ne postoji jednostavan odgovor. Oba faktora su ključna za razvoj naše ličnosti i ponašanja.
Istraživanja pokazuju da je kod ljudi stopa mutacija gena relativno niska i procenjuje se da se pojavljuje oko 100 novih mutacija po osobi svake generacije. To znači da će svaka nova generacija imati nekoliko novih mutacija u odnosu na prethodnu generaciju.
Međutim, većina mutacija je neutralna ili štetna, dok su retke one koje su korisne i imaju pozitivan uticaj na organizam. Štetne mutacije mogu dovesti do različitih problema u organizmu, uključujući genetske bolesti, kancer, ili smanjenje sposobnosti preživljavanja i reprodukcije. Stoga je evolutivni proces selekcije korisnih mutacija relativno spor i može trajati mnogo generacija pre nego što se nova korisna karakteristika proširi u populaciji.
Sredinski uticaj, ili uticaj okoline, sa druge strane, igra ključnu ulogu u formiranju ličnosti i ponašanja pojedinca pored nasleđenih genetskih faktora.
Porodica je često prva i najvažnija sredina u kojoj individua odrasta. Odnosi unutar porodice, vaspitanje koje dobijamo od roditelja, braće i sestara, kao i dinamika domaćinstva, svi ovi faktori mogu oblikovati ličnost i vrednosti individue.
Škola, fakultet i obrazovne institucije takođe imaju značajan uticaj na pojedinca. Način na koji se uči, društveni odnosi u školi, kao i vrednosti koje se promovišu u obrazovnom okruženju, mogu snažno uticati na razvoj ličnosti.
Širi kontekst u kome živimo, uključujući društvene norme, vrednosti, religiju, običaje i tradicije, takođe nas oblikuje. Različite kulture promovišu različite obrasce ponašanja i stavova prema različitim situacijama.
Prijatelji, kolege i društvena mreža takođe imaju značajan uticaj na pojedinca. Interakcije sa vršnjacima mogu uticati na stavove, interese, ponašanje i emocionalni razvoj osobe.
Uticaj medija, uključujući televiziju, filmove, muziku i Internet, ima veliki uticaj na formiranje stavova, vrednosti i percepcije pojedinca o svetu oko sebe.
Sve ove sredine zajedno čine okruženje u kojem rastemo i razvijamo se, a sredinski uticaj igra ključnu ulogu u oblikovanju našeg identiteta, ponašanja i stavova.
Kao umetnik koji stvara sliku, a ličnost je platno na kom se ta slika oblikuje.
Na tom platnu, genetika bi mogla biti poput osnovnog okvira – čvrst i strukturalan, dajući osnovni oblik i formu. To su nasleđene karakteristike poput boje očiju ili tipa kože. S druge strane, sredinski uticaj bi bio kao raznobojne tube boje koje ti pružaju mogućnost da stvaraš i izražavaš se. To su iskustva, odnosi i interakcije koje oblikuju naše ponašanje i stavove.
Ponekad, sredinski uticaj dominira, kao kada se nalazimo u gustoj šumi boja, gde svaka nijansa doprinosi krajnjem izgledu slike. U takvim trenucima, obrazac našeg razvoja više je oblikovan iskustvima, odnosima i okruženjem u kom smo odrasli.
Međutim, ponekad genetika zauzima primat, poput temelja koji podupire svaki potez četkice. U ovim situacijama, nasledne karakteristike poput temperamenta ili sklonosti ka određenim bolestima mogu imati veći uticaj na razvoj i ponašanje osobe.
U suštini, tvoja slika – tvoja ličnost – oblikuje se kroz neprekidan ples između genetike i sredinskog uticaja. Dok se ponekad jasno ističe jedan ili drugi faktor, u većini slučajeva to je harmonična kombinacija oba koja stvara jedinstveno remek-delo – tebe.
Znanje o ovim činjenicama o razvoju naše ličnosti može nas dovesti do osećaja bespomoćnosti, jer se može činiti da nemamo nikakvu kontrolu nad sopstvenim razvojem i sposobnostima. Izgleda kao da je naša sudbina već zapečaćena na osnovu genetike koju nasleđujemo i primarnog okruženja u kojem se rađamo i odrastamo. To zvuči obeshrabrujuće. Međutim, postoji jedna ohrabrujuća komponenta u svemu tome, a to je epigenetika.
Znanje o epigenetici dodaje još jedan sloj razumevanju uticaja genetike i okoline na razvoj ličnosti i ponašanja. Epigenetika proučava promene u ekspresiji (ispoljavanju) gena koje se javljaju usled uticaja faktora okoline, a koje ne menjaju sam genetski kod.
Epigenetičke promene mogu biti uzrokovane različitim faktorima, kao što su ishrana, stres, fizička aktivnost, toksini i druge okolinske promene. Ove promene mogu uticati na način na koji geni funkcionišu, odnosno kako se aktiviraju ili deaktiviraju, što može imati dalekosežne posledice na zdravlje i ponašanje.
Kroz prizmu epigenetike, shvatamo da iako genetika postavlja određene predispozicije, faktori okoline imaju sposobnost da modifikuju način na koji se ti geni izražavaju. To znači da čak i ako imamo određenu genetsku predispoziciju za određeno stanje ili osobinu, promenom okolinskih faktora možemo uticati na ishod.
Na primer, istraživanja su pokazala da redovno vežbanje može izazvati epigenetičke promene koje poboljšavaju funkciju mozga i smanjuju rizik od neuroloških oboljenja, poput Alchajmerove bolesti. Ovo naglašava važnost zdravog načina života i negovanja povoljne okoline kako bismo podržali zdrav razvoj i funkciju mozga, uprkos eventualnim genetskim predispozicijama.
Svest o ovim činjenicama, koje nam pružaju istraživanja o epigenetici, može da bude naša mapa u lavirintu, koja će nam pomoći da pronađemo izlaz iz nepoznatih puteva. Neka vas inspiriše da preuzmete kontrolu nad svojim životom, oblikujući ga prema svojim željama i ciljevima, bez obzira na genetske predispozicije.
Psiholog i psihoterapeut pod supervizijom
